Preduzeća iz oblasti agroindustrijskog kompleksa, kao i cele privrede, u prethodnih petnaest godina poslovala su u vrlo nepovoljnim uslovima. Raznim vidovima formalnih i neformalnih sankcija našim preduzećima je sve do 2000. godine bio skoro onemogućen pristup robnim i finansijskim tržištima razvijenih zemalja. Time je znatno otežana nabavka neophodnih repromaterijala, plasman proizvoda, usvajanje novih znanja i tehnologija, kao i pribavljanje kapitala za potrebe investicija i tekućeg finansiranja proizvodnje. Kada se tome doda neravnopravan položaj u primarnoj raspodeli, hiperinflacija, netržišni uslovi poslovanja i često loše upravljnje, ne iznenađuje podatak da je najveći broj preduzeća iz ove oblasti skoro potpuno devastiran u tehološkom i finansijskom pogledu.
Nakon toga nastupa period postepenog otvaranja naše zemlje, čime se počinju stvarati osnovni preduslovi za oporavak, koji međutim, ne ide ni brzo ni lako. Proces vlasničke transformacije preduzeća iz agrosektora se intenzivira i sada je već uglavnom priveden kraju. Privatizaciju treba da prati transformacija svih segmenata poslovnog procesa u preduzećima (proizvodno-tehnološki, finansijski, tržišni, kadrovski, upravljački i dr.), što zajedno treba da rezultira ukupnim razvojem preduzeća. Transformacija agrosektora je već dala izvesne pozitivne efekte, koji se najbolje ogledaju u značajnom i stalno rastućem suficitu u spoljnotrgovinskoj razmeni. Rezultati su, međutim, još uvek daleko ne samo od očekivanih, već i realno mogućih, a pojavili su se i brojni negativni efekti tranzicije. Dodatna otežavajuća okolnost je sužavanje domaćeg tržišta raspadom bivše zemlje, kao i gubitak stranih tržišta, koja se teško ponovo osvajaju. Istovremeno je došlo do otvaranja domaćeg tržišta, što je rezultiralo povećanim uvozom poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.
Budući da prehrambena industrija i poljoprivredna proizvodnja daju oko 40% društvenog proizvoda privrede Republike Srbije, to je rešavanje problema u poslovanju preduzeća iz ove oblasti veoma značajno. Mere ekonomske politike, koje se preduzimaju u cilju poboljšanja uslova daju osetne, ali još uvek nedovoljne rezultate. Poljoprivreda i prehrambena industrija zahtevaju nove, brojnije i po iznosu značajnije olakšice i subvencije. I pored značajnih napora koji se poslednjih godina preduzimaju na planu subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje, u bliskoj budućnosti nije realno očekivati ozbiljnije podizanje nivoa ovih davanja. Ukupni nivo razvijenosti domaće privrede to jednostavno ne dozvoljava, a fondovi EU su nam još uvek nedostupni u značajnijem obimu.
Preduzeća iz agroindustrijskog kompleksa se susreću sa ozbiljnim problemima i po pitanju finansiranja. Usled loše akumulativne i reproduktivne sposobnosti javlja se povećana potreba za kreditima, koji su i dalje vrlo nepovoljni. Kreditno-monetarna politika ne uvažava dovoljno specifičnosti ove grane proizvodnje, a olakšice koje se pružaju putem razvojnih, garancijskih i drugih sličnih fondova, koristi još uvek relativno mali broj privrednih subjekata.
Ohrabruje trend permanentnog i veoma značajnog povećanja broja privrednih subjekata u agrosektoru, naročito u domenu prehrambene industrije. Radi se uglavnom o malim i srednjim preduzećima, koja nastoje da popune slobodan prostor nastao smanjenejm aktivnosti velikih proizvodnih sistema. Ova preduzeća se pokazuju kao vrlo fleksibilna, dinamična i efikasna u osvajanju novih proizvodnih programa, tehnologija i tržišta. Nema sumnji da će ona u budućnosti biti osnovni nosioci razvoja ove privredne grane.