Аутор: bocastajic@gmail.com

RAZVOJ SVETSKE POLJOPRIVREDE

Razvoj svetske poljoprivrede u poslednjih 50 godina predstavlja značajan korak napred u globalnoj proizvodnji hrane. Tokom ovog perioda, obim poljoprivredne proizvodnje povećan je za 1,6 puta, a mnogi faktori su doprineli ovom usponu. Među ključnim faktorima koji su uticali na razvoj poljoprivrede, svakako se izdvaja tehničko-tehnološki napredak, kao što su mehanizacija, selekcija i oplemenjivanje biljaka i životinja, upotreba agrohemikalija i mnoge druge inovacije. Ovi napreci doveli su do prave agrarne revolucije koja je u početku zahvatila razvijene zemlje, a postepeno je našla primenu i u zemljama u razvoju.

Jedan od najvažnijih faktora u poslednjem razdoblju razvoja poljoprivrede je Zelena revolucija. Ova revolucija donela je ogromne promene u načinu proizvodnje hrane, jer je u mnogim zemljama u razvoju omogućila primenu novih sorti i hibrida biljaka, prilagođenih različitim agroekološkim uslovima. Takođe, šira primena agrohemikalija postavila je temelje za visoke prinose i veću efikasnost u proizvodnji. Kroz ovu revoluciju, mnogi poljoprivrednici u zemljama u razvoju uspeli su da poboljšaju svoje prinose, mada su i dalje postojale značajne razlike u opremljenosti i pristupu naprednim tehnologijama između razvijenih i nerazvijenih regiona.

Proširenje navodnjavanih površina, kao i ekspanzija obradivog zemljišta, takođe su bili ključni faktori koji su omogućili širenje proizvodnje. Navodnjavanje je omogućilo da se površine u sušnim područjima iskoriste za proizvodnju hrane, dok je širenje zemljišta pod višegodišnjim biljnim vrstama dodatno povećalo globalnu proizvodnju.

Međutim, uprkos svim ovim naprecima, mnogi farmeri u zemljama u razvoju još uvek nisu imali pristup modernoj opremi i tehnologiji. U zemljama u razvoju, poznatim kao ZUR (zemlje u razvoju), postojale su velike razlike u produktivnosti rada i efikasnosti proizvodnje. Zbog tehničke i organizacione neosposobljenosti, ovi poljoprivrednici nisu mogli da konkurišu sa poljoprivrednicima iz razvijenih zemalja, čiji su farme bile bolje opremljene i ekonomičnije. Zbog toga su mnogi farmeri bili prinuđeni da migriraju u urbana područja u potrazi za boljim životnim uslovima.

Tendencije u svetskoj poljoprivredi, iako rastu, ukazuju na određene znakove usporavanja. U razvijenim zemljama, posebno u Evropi, rast poljoprivredne proizvodnje stagnira ili opada. Ovaj razvojni tok najviše je uzrokovan agrarnom politikom tih zemalja, koja je često usmerena na očuvanje postojećeg stanja na tržištu poljoprivrednih proizvoda. U ovom kontekstu, zemlje koje su bile veliki izvoznici poljoprivrednih proizvoda sada se suočavaju sa izazovima u održavanju tog statusa.

Svetska poljoprivreda suočava se sa kontradiktornostima – dok se u razvijenim zemljama primenjuju napredne tehnologije i postižu visoki prinosi, u mnogim zemljama u razvoju problemi sa siromaštvom i nedostatkom resursa i dalje ometaju dalji napredak. Iako postoji trend rasta poljoprivrede, on je u velikoj meri ograničen ekonomskim i političkim okolnostima koje utiču na proizvodnju i distribuciju hrane na globalnom nivou. Kroz dalji razvoj poljoprivrede, važno je nastaviti sa ulaganjem u inovacije, edukaciju poljoprivrednika i podsticanje održivih praksi kako bi se smanjile ove razlike i obezbedila sigurnost hrane za sve

ULOŽENI NOVAC POČINJE BRZO DA SE VRAĆA

U procesu modernizacije domaće ekonomije, veoma je korisno obratiti pažnju na iskustva zemalja koje su se susretale sa sličnim izazovima kao što su naši. Jedan od tih primera dolazi iz Irske, koja je kroz reforme uspešno unapredila svoju poljoprivrednu proizvodnju, posebno u sektoru proizvodnje šampinjona. Ovaj model može poslužiti kao koristan okvir za našu zemlju, koja se suočava sa sličnim potrebama za modernizacijom poljoprivredne proizvodnje.

U sedamdesetim godinama prošlog veka, Irska industrija šampinjona prošla je kroz fazu koja je bila slična onoj u kojoj se sada nalaze naši proizvođači. Veći deo proizvodnje bio je koncentrisan na manje objekte, što je postavljalo izazove u pogledu efikasnosti i održivosti. Sa dolaskom novih ekonomskih tokova, postalo je jasno da je nužna modernizacija proizvodnje. U tom periodu, irski proizvođači su uvideli da adaptacija postojećih objekata, u mnogim slučajevima, nije bila dovoljna da postignu optimalne uslove za proizvodnju. Tako su odlučili da se posvete izgradnji specijalizovanih objekata, koji bi omogućili bržu i efikasniju proizvodnju.

Rezultat tog pristupa bila je gradnja prvih plastenika za proizvodnju šampinjona, koji su danas osnovni objekti za gotovo 70% proizvodnje šampinjona u Irskoj. Ovi plastenici nisu samo omogućili brži rast proizvodnje, već su i značajno unapredili kvalitet samih proizvoda, jer su ispunjavali sve savremene tehničke standarde u pogledu grejanja, higijene i kontrole klimatskih uslova.

Irski model prepoznavali su i domaći proizvođači, koji su odlučili da implementiraju slične tehnologije. Na osnovu iskustava kolega iz stranih gajilišta i dobavljača opreme, ali i prilagođavajući konstrukcije domaćim uslovima i dostupnim materijalima, naši proizvođači su počeli graditi prve plastenike za proizvodnju šampinjona.

Za konstrukciju tih plastenika, korišćen je aluminijum, koji je izabran zbog svojih vrhunskih svojstava – dugotrajnosti i postojanosti. Iako je aluminijum skuplji materijal u poređenju sa običnim čelikom, njegove prednosti, poput lakoće održavanja i otpornosti na agresivne materijale koji se koriste u procesu proizvodnje, čine ovu investiciju opravdanom. Naime, plastenici za proizvodnju šampinjona moraju zadovoljiti stroge standarde higijene i dezinfekcije, a aluminijumska konstrukcija pruža dugoročnu stabilnost, dok čelik može biti podložan brzom propadanju zbog stalnog izlaganja vlagi i hemikalijama.

Plastenici za proizvodnju šampinjona izgrađeni su sa trostrukim slojem izolacije od mineralne vune, a slojevi su međusobno odvojeni folijama. Poslednja folija je neprovidna i čvrsto prijanja uz prednje i zadnje zidove plastenika. Ovi zidovi mogu biti izrađeni od panela, opeke ili drugih materijala koji obezbeđuju potrebnu čvrstinu i izdržljivost. Unutrašnje dimenzije plastenika su 3,5 metra u visinu i 7 metara u širinu, dok dužina plastenika može varirati između 14 i 33 metra, u zavisnosti od kapaciteta koji je potreban za proizvodnju. Na primer, plastenik sa površinom od 100 kvadratnih metara može obezbediti kapacitet od oko 11 tona komposta za uzgoj šampinjona, što je optimalna količina za dobar kvalitet proizvodnje.

S obzirom na to da proizvodnja šampinjona zahteva specifične uslove, plastenici se opremaju sa tri nivoa stalaza raspoređena u tri reda. Ovaj raspored omogućava najbolji odnos između ukupne zapremine prostora i gajene površine, što je ključni faktor za postizanje visokog kvaliteta proizvoda. Na osnovu ovog modela, domaći proizvođači mogu da postignu znatne uštede, kao i da obezbede stabilan i brz povrat investicije.

Za razliku od tradicionalnih objekata koji su korišćeni za proizvodnju šampinjona, kao što su skloništa, podrumski prostori i napuštene farme, plastenici omogućavaju brojne prednosti. Održavanje higijene postaje lakše, jer je konstrukcija plastenika specijalno dizajnirana tako da je jednostavno održavati čistoću, što je od esencijalne važnosti u ovoj industriji. Takođe, plastenici pružaju savršenu izolaciju, čime se štite od klimatskih promena, a unutrašnja temperatura se održava na optimalnom nivou za rast šampinjona. Kontrola uslova postaje jednostavna i efikasna, što direktno utiče na kvalitet i količinu proizvodnje.

Osim svih navedenih prednosti, objektivna prednost uvođenja ovakvog načina proizvodnje leži i u tome što je konstrukcija plastenika vrlo jednostavna i brza. Od trenutka početka radova na izgradnji do trenutka kada je proizvodnja spremna da počne, obično prođe vrlo kratak vremenski period. Ovaj brzi povratak na investiciju je od ključnog značaja, jer mnogi proizvođači suočavaju sa problemima u vezi sa obezbeđivanjem kapitala za ovakve projekte. Brzina koju plastenici omogućavaju u pogledu povratka uloženog novca čini ih idealnim rešenjem za investitore koji žele da brzo počnu sa proizvodnjom i ostvare profit.

Na kraju, kada se sve uzme u obzir, jasno je da je investicija u moderne plastenike za proizvodnju šampinjona ne samo praktična, već i ekonomski opravdana. Korišćenjem najnovijih tehnologija, optimalizacijom proizvodnih uslova i efikasnim korišćenjem prostora, domaći proizvođači mogu brzo da unaprede svoju proizvodnju, poboljšaju kvalitet proizvoda i obezbede stabilan povrat uloženog novca. Ovaj model, zasnovan na iskustvima iz Irske, svakako predstavlja odličan put za modernizaciju poljoprivrede u Srbiji.

Uloga poljoprivrede u nacionalnoj ekonomiji Srbije

Poljoprivreda je jedan od ključnih sektora nacionalne ekonomije Srbije, koja se prostire kroz velike površine plodne zemlje i ima bogate tradicije u proizvodnji hrane. Ovaj sektor ne samo da zadovoljava unutrašnje tržište, već i ima značajan udeo u izvozu, zapošljavanju i očuvanju ruralnih područja. U poslednjim decenijama, dok se suočavamo sa globalizacijom i brzim tehnološkim napretkom, poljoprivreda ostaje temelj ekonomske stabilnosti i razvoja Srbije.

Poljoprivreda kao generator bruto domaćeg proizvoda (BDP)

U Srbiji, poljoprivreda čini značajan udeo u bruto domaćem proizvodu (BDP). Iako se u poslednjim godinama udeo poljoprivrede u ukupnom BDP-u smanjuje, i dalje je jedan od glavnih pokretača ekonomije, sa gotovo 10-12% učešća. Poljoprivreda direktno doprinosi rastu domaće proizvodnje, naročito kroz sektor voćarstva, povrtarstva, stočarstva, kao i industriju prerade hrane. S obzirom na plodne zemljiste, pogodnu klimu i tradiciju u poljoprivredi, proizvodnja poljoprivrednih proizvoda u Srbiji ima veliki potencijal za dalji rast i modernizaciju.

Izvoz poljoprivrednih proizvoda kao izvor deviza

Jedan od ključnih faktora koji čine poljoprivredu važnom za nacionalnu ekonomiju Srbije je njen značajan doprinos izvozu. Srbija je jedan od vodećih izvoznika poljoprivrednih proizvoda u regionu i šire. Među najvažnijim izvozima su voće, povrće, žitarice, meso i mlečni proizvodi. Država se oslanja na poljoprivredni sektor kako bi ostvarila devizne prihode, što je posebno važno s obzirom na balansiranje trgovinskog deficita.

Najveći izvozni potencijal leži u proizvodima poput malina, šljiva, kukuruza, pšenice i soje, čija potražnja na globalnim tržištima neprestano raste. Poljoprivredna preduzeća, i to kako mala tako i velika, igraju ključnu ulogu u ovom procesu, dok izvoznici nastoje da odgovore na međunarodne zahteve u pogledu kvaliteta i sertifikacija proizvoda.

Zapošljavanje i ruralni razvoj

Poljoprivreda u Srbiji zapošljava veliki broj ljudi, naročito u ruralnim područjima. Ovaj sektor je, dakle, ključan za smanjenje nezaposlenosti i očuvanje života u seoskim sredinama. Prema procenama, više od 20% radne snage u Srbiji direktno je ili indirektno zaposleni u poljoprivredi. To uključuje i rad u primarnoj proizvodnji, ali i u industriji prerade hrane, transportu i trgovini.

Razvijanje poljoprivrede u Srbiji direktno utiče na kvalitet života u ruralnim oblastima, jer pomaže u očuvanju infrastrukture, obrazovanja, zdravstva i drugih ključnih uslova za održiv život u tim regionima. Razvoj ovog sektora doprinosi i smanjenju migracija ka urbanim sredinama, čime se sprečava dalja depopulacija sela.

Poljoprivreda i održivost

U današnjem svetu, održivost je ključna za dugoročni rast poljoprivredne proizvodnje. U Srbiji se sve više postavlja pitanje kako da poljoprivreda bude ekološki prihvatljivija i u skladu sa globalnim trendovima smanjenja emisije CO2. Uvođenje savremenih poljoprivrednih tehnika, poput precizne poljoprivrede i digitalizacije, može doprineti većoj efikasnosti, uštedi resursa i očuvanju životne sredine. Takođe, podržavanje ekološke poljoprivrede i proizvodnje organskih proizvoda može otvoriti nova tržišta i doneti vredne ekonomske koristi.

Poljoprivredna politika i subvencije

Uloga države u poljoprivredi Srbije je ključna, a to se najviše ogleda kroz subvencije i politike koje podstiču proizvodnju. Država je kroz različite mere, kao što su subvencije za nabavku mehanizacije, podršku mladim poljoprivrednicima i unapređenje infrastrukturnih kapaciteta, omogućila stabilan razvoj sektora. Takođe, podrška kroz IPARD fondove, koji su dostupni kroz Evropsku uniju, predstavlja priliku za modernizaciju i povećanje konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje.

Zaključak

Poljoprivreda u Srbiji i dalje ima ključnu ulogu u ekonomiji zemlje, čineći je temeljnom granom koja pokreće druge sektore. S obzirom na prirodne resurse, tradiciju i znanje, postoji ogroman potencijal za dalji razvoj ovog sektora. Kroz strateške investicije, modernizaciju proizvodnje, održivost i bolje marketinške strategije, poljoprivreda može postati još jači motor razvoja. Da bi poljoprivreda nastavila da doprinosi ekonomskom rastu, potrebno je stalno ulaganje u inovacije, infrastrukturu i kvalitet ljudskih resursa.

U krajnjoj liniji, uloga poljoprivrede u nacionalnoj ekonomiji Srbije nije samo proizvodnja hrane, već i očuvanje kulturnog nasleđa, očuvanje životne sredine i dugoročni ekonomski razvoj koji uključuje sve delove društva.

Kako analizirati tržište poljoprivrednih proizvoda?

Analiza tržišta poljoprivrednih proizvoda predstavlja ključni korak za uspešno poslovanje u poljoprivredi. Sa stalnim promenama u cenama, potražnji, ponudama i zakonodavstvu, poljoprivrednici, trgovci i preduzetnici moraju biti u stalnoj potrazi za relevantnim podacima koji će im omogućiti da donose informisane odluke. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na ključne aspekte koje treba uzeti u obzir prilikom analize tržišta poljoprivrednih proizvoda, kao i na savete koji mogu pomoći u maksimalnom iskorišćavanju tržišnih prilika.

1. Razumevanje tržišta poljoprivrednih proizvoda

Poljoprivredno tržište je kompleksan sistem u kojem se međusobno povezuju mnogi faktori – od proizvodnje i potrošnje do distributivnih kanala i konkurencije. U Srbiji, tržište poljoprivrednih proizvoda varira u zavisnosti od sektora (žitarice, voće, povrće, stočarstvo) i specifičnih uslova kao što su sezonalnost, klimatski faktori, izvozna tržišta i zakonske regulative. Svi ovi faktori čine tržište dinamičnim, pa je važno pratiti različite komponente kako biste doneli ispravne odluke o proizvodnji, distribuciji i prodaji.

2. Praćenje ponude i potražnje

Ponuda i potražnja su osnovni principi koji oblikuju tržište poljoprivrednih proizvoda. Promene u potrošačkim navikama, sezonski faktori, ali i ekonomske promene mogu značajno uticati na cene i dostupnost proizvoda. Na primer, potražnja za određenim proizvodima, kao što su plodovi povrća i voća, raste u letnjem periodu, dok u zimskom opada.

Zato je ključno pratiti kretanje potražnje kroz informacije o trendovima, potrošačkim preferencijama, ali i sezonskim promenama. Pratite podatke o izvozu i uvozu poljoprivrednih proizvoda, jer oni mogu ukazivati na promene u međunarodnoj trgovini i uticati na domaću proizvodnju.

S druge strane, ponuda može biti pod uticajem faktora kao što su vremenski uslovi, dostupnost radne snage, tehnologija, pa čak i subvencija i državnih podsticaja. Pratićete sezonu rasta, ali i uticaj klimatskih promena (kao što su suše ili poplave) koji mogu značajno smanjiti prinos i dovesti do skoka cena.

3. Praćenje konkurencije

Analiza konkurencije je neizbežna kada želite da unapredite svoje poslovanje. Da biste shvatili tržište u kojem poslujete, morate da znate ko su vaši konkurenti i kako se pozicioniraju na tržištu. U Srbiji, poljoprivredna proizvodnja je veoma fragmentisana, sa velikim brojem malih proizvođača, ali i velikim korporacijama koje dominiraju određenim sektorima (npr. proizvodnja mleka ili pšenice).

Proučite proizvode koje konkurenti nude, cene, kvalitet, pakovanje i distribucione kanale. Takođe, pratite marketinške aktivnosti konkurencije, kao i njihovu prisutnost na internetu i društvenim mrežama, što može da vam otkrije nove prodajne i promocijske strategije. Razumevanje konkurencije omogućava vam da razvijete bolje poslovne strategije, povećate kvalitet proizvoda i unapredite svoje marketinške aktivnosti.

4. Praćenje cena i tržišnih fluktuacija

Cene poljoprivrednih proizvoda su promenljive i podložne fluktuacijama. Globalni i domaći faktori, kao što su cene nafte, uvozna i izvozna politika, kao i sezonske promene, mogu uticati na cenu proizvoda. U Srbiji, poljoprivreda je posebno osetljiva na klimatske promene i ekonomske faktore koji mogu izazvati povećanje ili smanjenje cena.

Pored praćenja cena, važno je analizirati marže, jer one direktno utiču na profitabilnost. Na primer, dok cene mogu rasti u određenim sezonama, visoke marže mogu omogućiti veću profitabilnost čak i pri nižim cenama. Korišćenje tržišnih izvora kao što su statistički podaci, izveštaji o tržištima žitarica, voća i povrća može vam pomoći da bolje planirate proizvodnju i prodaju proizvoda.

5. Državne subvencije i poticaji

Srbija, kao i mnoge druge zemlje, nudi brojne subvencije i državne poticaje poljoprivrednicima. Prateći ove programe, možete smanjiti troškove proizvodnje, poboljšati konkurentnost i osigurati dodatnu podršku za inovacije u proizvodnji. Na primer, poljoprivrednici mogu dobiti subvencije za prelazak na ekološku proizvodnju, kupovinu novih mašina, ali i za uvođenje novih tehnologija u proizvodnju.

Pratite novosti i obaveštenja Ministarstva poljoprivrede i drugih relevantnih tela, kako biste bili u toku sa svim subvencijama koje vam mogu pomoći da unapredite svoje poslovanje i ostvarite konkurentske prednosti.

6. Tehnološki trendovi u poljoprivredi

Jedan od ključnih faktora koji utiču na tržište poljoprivrednih proizvoda su tehnološki napreci. Uvođenje novih tehnologija u proizvodnju, kao što su precizna poljoprivreda, automatizacija i digitalizacija, omogućavaju poljoprivrednicima da poboljšaju efikasnost i smanje troškove. Na primer, uvođenjem sistema za precizno navodnjavanje ili pametnih sistema za praćenje rasta biljaka, možete povećati prinos i smanjiti upotrebu resursa.

Poljoprivreda se sve više okreće održivim metodama proizvodnje, što znači da je važno pratiti trendove koji se odnose na ekološke proizvode, biotehnologiju i reciklažu. Ove promene mogu imati veliki uticaj na potrošačke navike i mogu otvoriti nova tržišta za proizvode koji zadovoljavaju ekološke standarde.

7. Izvoz i međunarodna tržišta

Poljoprivreda u Srbiji ima potencijal za izvoz, posebno kada je reč o proizvodima kao što su voće, povrće, žitarice i meso. Pratite globalne tržišne trendove, jer oni mogu uticati na kretanje cena i konkurentnost proizvoda na domaćem tržištu. Na primer, rastuća potražnja za određenim proizvodima u inostranstvu može povećati izvoz, ali takođe može dovesti do skoka cena na domaćem tržištu.

Uzimajući u obzir izvoznu dinamiku, možete planirati proizvodnju prema međunarodnim zahtevima i prilagoditi ponudu tako da se uskladi sa potrebama globalnog tržišta.

Zaključak

Analiza tržišta poljoprivrednih proizvoda ključna je za uspešno poslovanje poljoprivrednika. Korišćenjem svih dostupnih informacija o ponudi i potražnji, cenama, konkurenciji, subvencijama i tehnološkim trendovima, možete doneti bolje odluke u vezi sa proizvodnjom, distribucijom i prodajom. Ulaganje u analizu tržišta omogućava vam da prepoznate prilike, smanjite rizike i ostvarite konkurentske prednosti, što je od esencijalnog značaja za uspeh na tržištu.

Troškovi održavanja mehanizacije u poljoprivredi

Sredstva mehanizacije su sastavljena od velikog broja različitih delova neophodnih za obavljanje osnovnih proizvodnih funkcija. Prilikom upotrebe mašina dolazi do uticaja različitih faktora, što doprinosi da se ti delovi u izvesnom smislu fizički troše. Faktori fizičkog trošenja pogonskih sredstava smanjuju njihovu funkcionalnost, a isto tako utiču na vremenski period upotrebe. Iz navedenih razloga posebna pažnja se poklanja uslovima upotrebe pogonskih sredstava, njihovom čuvanju i održavanju. Prilikom trošenja usled upotrebe dolazi do promena u vidu odvajanja sitnih čestica sa radnih delova prouzrokovanih u najvećem broju slučajeva trenjem. Takođe, tokom upotrebe mašina dolazi i do smanjenja čvrstine materijala pogonskih sredstava usled dinamičke opterećenosti, promenljivog inteziteta rada, kao i promene pravca. Učestale promene u sistemu rada mehanizacije uz visok stepen preopterećenosti mogu kulminirati pojavom ozbiljnih oštećenja, lomova i pukotina. Značajno je obratiti pažnju na uticaj dejstva faktora spoljne sredine. Nepovoljno dejstvo ovih faktora, ogleda se uticajem padavina koje pre svega izazivaju koroziju. Kako ne bi došlo do istaknutih posledica, potrebno je realizovati u odgovarajućim momentima izvesne mere održavanja. Osnovna svrha ovih mera je smanjivanje, otklanjanje ili izbegavanje destruktivnog dejstva faktora fizičkog trošenja.

Održavanje sredstava mehanizacije čini skup mera koje se preduzimaju sa ciljem proveravanja tehničke ispravnosti, održavanja u ispravnom stanju i ako je to potrebno ponovnog dovođenja u ispravno stanje. Proces održavanja je zbog navedenih činjenica potrebno ozbiljno shvatiti i pristupiti mu i sa ekonomskog, i sa organizacionog i sa tehničkog aspekta istraživanja. Mere održavanja podrazumevaju sledeće:

  1. Preventivno održavanje
    1. nega
    1. proveravanje ispravnosti tehničkog stanja
    1. preventivne opravke
  2. Tekuće i generalne opravke

Preventivno održavanje doprinosi upotrebi sredstava mehanizacije sa što manje prekida u radu uz blagovremeno i ekonomično obavljanje radnih procesa. Dobro organizovana proizvodna jedinica mere preventivnog održavanja realizuje prema unapred pripremljenim planovima. To suštinski znači da navedeni planovi obuhvataju održavanje po određenim vrstama sredstava mehanizacije, kao i po obimu i vremenu izvođenja tih operacija.

Nega predstavlja osnovnu meru preventivnog održavanja bez koje je nemoguće postići planirani vek upotrebe sredstava za proizvodnju. Najznačajnije mere nege su čišćenje i podmazivanje radnih delova, promena ulja, održavanje filtera i akumulatora, dopuna vazduha u gumama, zaštita od korozije i dr. Realizacija svih mera koje ulaze u sastav nege, smanjuje uticaj fizičkog trošenja, a može doprineti i smanjivanju troškova održavanja za čak 27%. Proveravanje ispravnosti tehničkog stanja obuhvata niz mera kojim se ocenjuje tehničko stanje sredstava mehanizacije. Uočavanjem tehničkih nepravilnosti utiče se na povećanje produktivnosti rada. Preventivne opravke podrazumevaju manje opravke mašina uz zamenu sitnijih delova.

Tekuće i generalne opravke su mere održavanja pogonskih sredstava kojim se ona ponovo dovode u tehničko ispravno stanje. Pod tekućim opravkama smatra se veći broj srazmerno manjih opravki sa zamenom delova niže vrednosti. Izvođenje tekućih opravki se vrši u približno jednakom obimu u pojedinim godinama, zbog čega nastaju približno i jednaki godišnji troškovi. Generalne opravke predstavljaju investicione poduhvate pomoću kojih se vrši zamena osnovnih radnih delova kako bi sredstvo moglo funkcionisati u predviđenom veku upotrebe. Ovakve velike opravke se izvode jednom ili evetualno dvaput tokom veka eksploatacije mašine, a po pravilu su izuzetno skupe. Kako je kod najvećeg broja privrednih subjekata teško izdvojiti u određenom trenutku veću sumu novčanih sredstava, zbog toga je za navedeni iznos troškova potrebno povećati amortizacionu osnovu pogonskog sredstva.

Posmatrajući ukupne troškove održavanja sredstava mehanizacije, moguće je izvršiti njihovu kategorizaciju. Odgovarajuće operacije prilikom održavanja mašina stvaraju direktne utroške materijala i rada, ali i različite vrste opštih troškova. Direktni materijalni troškovi uključuju zamenu dotrajalih delova, ali i upotrebu raznih pomoćnih materijala koji se koriste kao mazivo, sredstva za zaštitu i dr. Direktni troškovi rada su lični dohoci koji se isplaćuju za izvođenje direktnih mera održavanja pojedinih sredstava mehanizacije. Opšti troškovi mašinske radionice obuhvataju troškove održavanja i amortizacije zgrade mašinske radionice, mašina i uređaja u radionici, troškove pogonske energije, osvetljenje i sl. Direktne troškove je moguće lako utvrditi na osnovu tehničkih normativa i utroška rada za izvođenje pojedinih mera održavanja. Ovim troškovima se direktno i u celosti terete određena sredstva mehanizacije.

Prehrambena industrija u Srbiji

Prehrambena industrija u Srbiji je tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bila u dobrom stanju. Iako nije bila među najrazvijenijim industrijama, uspela je da prati svetske trendove. U to vreme, većina prehrambenih preduzeća ostvarivala je stabilne i pozitivne finansijske rezultate. Proizvodi su imali dobar plasman kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu. Ovaj sektor je beležio rast proizvodnje, spoljnotrgovinski suficit, a veoma retko su se javljali gubici ili smanjenje proizvodnje.

Međutim, raspad bivše Jugoslavije, zajedno sa pogoršanjem političke i ekonomske situacije, doveo je do stagnacije u privredi, a ubrzo i do njenog nazadovanja. Mnoge industrije, pa tako i prehrambena, suočile su se sa ozbiljnim problemima. Sankcije koje su bile uvedene našoj zemlji tokom devedesetih prouzrokovale su pad proizvodnje, dok su finansijski rezultati postali konstantno loši. Dobar deo tržišta, posebno u bivšim jugoslovenskim republikama, bio je izgubljen, a pristup robnim i finansijskim tržištima razvijenih zemalja bio je gotovo onemogućen. Ove okolnosti otežale su rast i razvoj srpske privrede u celini.

U isto vreme, počeo je tranzicioni proces koji je imao za cilj izgradnju tržišnog modela privređivanja, odnosno prelazak sa netržišnog sistema na efikasan i konkurentan tržišni sistem. Iako su pozitivni efekti ovog procesa u početku bili slabo vidljivi, vremenom je došlo do boljeg iskorišćenja kapaciteta, rasta obima proizvodnje, obnavljanja tehnologije, osvajanja novih tržišta i rasta suficita u spoljnotrgovinskoj razmeni. Takođe, povećale su se i plate zaposlenih u prehrambenoj industriji, ali realno gledano, pozitivni efekti vlasničke transformacije još uvek nisu u potpunosti došli do izražaja. Ipak, postepeno dolazi do poboljšanja i realno se očekuje da će ti efekti biti još izraženiji u narednom periodu.

Danas, prehrambena industrija čini oko 20% društvenog proizvoda Srbije, što znači da je od ključne važnosti rešavanje problema u poslovanju ove grane. Preduzimaju se brojne mere ekonomske politike koje bi trebalo da poboljšaju položaj preduzeća iz agroindustrijskog sektora. Među njima su oslobađanje od poreza, otpisivanje dela duga, subvencionisanje izvoza, premije, regresi i nešto povoljniji krediti. Ovo su sve olakšice koje pomažu prehrambenim preduzećima da prevaziđu teške uslove poslovanja, ali i dalje nije dovoljno da bi preduzeća bila potpuno konkurentna na međunarodnom tržištu.

Naša preduzeća su ponovo dobila priliku da pristupe tržištima razvijenih zemalja, ali povratak ide dosta sporo. Iako su ta tržišta ponovo otvorena, srpske firme se i dalje bore sa veoma jakom konkurencijom, koja im često ne ostavlja mnogo prostora. Ipak, to ne znači da je situacija beznadežna. Preduzeća se postepeno vraćaju na tržišta bivših jugoslovenskih republika, ali kako bi postigla veći uspeh na globalnom tržištu, moraju se suočiti s nekoliko izazova.

Jedan od ključnih faktora za povećanje konkurentnosti naših prehrambenih preduzeća je promjena njihove proizvodne, organizacione i finansijske strukture. To podrazumeva modernizaciju i automatizaciju proizvodnih procesa, što bi trebalo da poveća efikasnost i smanji troškove. Pored toga, potrebno je unaprediti asortiman proizvoda kako bi bio konkurentniji na tržištu. U tom smislu, od velike je važnosti pojačati marketinške aktivnosti i raditi na brendiranju proizvoda, kako bi se povećala njihova prepoznatljivost i potražnja. Takođe, još jedan ključan faktor je kvalitetan menadžment, koji mora da ima jasnu strategiju za opstanak i rast na konkurentnom tržištu.

Još jedan važan segment je razvoj čvrstih dugoročnih ugovornih odnosa između prehrambene industrije i primarnih proizvođača. Kvalitetna saradnja sa poljoprivrednicima, koji snabdevaju preduzeća sirovinama, od presudnog je značaja. To podrazumeva stabilnost snabdevanja, poštovanje ugovora, ali i obezbeđivanje kvalitetnih sirovina po konkurentnim cenama. Ovaj model saradnje trebalo bi da omogući stabilnost u proizvodnji, a samim tim i veće prihode i stabilnost preduzeća.

Krajnji cilj ovih promena i prilagođavanja je poboljšanje finansijskih rezultata, kako na nivou pojedinih preduzeća, tako i na nivou cele prehrambene industrije. Samo kroz efikasno poslovanje i konkurentnost na tržištu, srpska prehrambena industrija može da bude nosilac razvoja, ne samo na domaćem tržištu, već i na međunarodnom.

Bez obzira na sve izazove, postoji realna šansa da prehrambena industrija Srbije ponovo postane konkurentna na globalnom tržištu. To zahteva ulogu svih relevantnih aktera, od preduzetnika i menadžmenta, preko države, pa sve do samih potrošača, koji treba da prepoznaju kvalitet domaćih proizvoda. Samo zajedničkim naporima može se ostvariti dugoročni uspeh i postaviti temelji za održivi razvoj ove važne grane privrede.

Troškovi amortizacije u poljoprivredi

Amortizacija je proces kroz koji se vrednost osnovnih sredstava, kao što je poljoprivredna mehanizacija, postepeno smanjuje tokom njihovog korišćenja. U jednostavnom smislu, to je način kako se trošak nabavke tih sredstava prenosi na gotove proizvode kroz radne učinke tokom nekoliko godina. Kako vreme prolazi, „zubi“ vremena uzimaju svoj danak i kvalitet mašina se smanjuje. Takođe, razvoj mašinske industrije donosi stalne inovacije, što znači da stariji modeli mašina postepeno postaju manje efikasni. S obzirom na to, zamena ovih sredstava postaje neizbežna.

Zadnja stvar koju želimo u poljoprivredi je da se suočimo sa zastarelim mašinama koje više nisu u stanju da obavljaju svoj posao efikasno. S druge strane, važno je i to da iako sredstva gube svoju vrednost, amortizacija igra ključnu ulogu u finansijskom planiranju. To je način kako poljoprivrednici mogu obezbediti sredstva za zamenu mašina kada postanu neefikasne.

Amortizacija takođe omogućava da se novac izdvaja postepeno tokom vremena, umesto da se odjednom ulaže u kupovinu novih sredstava. Za sve koji se bave poljoprivredom, amortizacija nije samo računovodstveni pojam, već i realna potreba za osiguranje nastavka poslovanja u budućnosti. Na primer, ako imate traktor ili kombajn koji svakodnevno koristite, tokom vremena će ti uređaji gubiti na vrednosti, a važno je da se planira kako ćete obezbediti sredstva za kupovinu novih, efikasnijih modela.

Prilikom izračunavanja troškova amortizacije potrebno je rešiti dva osnovna zadatka: prvo, utvrditi osnovicu za amortizaciju, a drugo, odrediti amortizacionu kvotu. Osnovica za amortizaciju predstavlja razliku između početne vrednosti osnovnog sredstva i njegove krajnje, ili likvidacione vrednosti. Početna vrednost, u današnjim uslovima, lako se može utvrditi jer većina poljoprivrednih mašina ima tržišnu cenu koja uključuje sve dodatne troškove kao što su doprema i montaža.

U praksi, likvidaciona vrednost mašina je vrlo mala, pa se osnovica za amortizaciju obično izračunava kao nabavna vrednost sredstava. Na primer, ako ste kupili traktor za 10.000 evra, a njegova vrednost na kraju njegovog životnog ciklusa bude samo 500 evra, osnovica za amortizaciju biće 9.500 evra.

Amortizaciona kvota se, s druge strane, utvrđuje zakonski, ali često zavisi i od samih proizvođača i njihovih poslovnih potreba. Amortizacija može biti obavljena na različite načine, kao što je linearna amortizacija ili ubrzana amortizacija, u zavisnosti od specifičnih uslova poslovanja. U svakom slučaju, važno je poštovati zakonske obaveze, ali i doneti pametne odluke koje će dugoročno omogućiti opstanak i rast poljoprivrednog poslovanja.

Kroz amortizaciju, poljoprivrednici mogu stvoriti finansijske temelje za dalje ulaganje i unapređenje svojih resursa. To im omogućava da redovno obnavljaju svoju mehanizaciju, održavaju konkurentnost i, što je najvažnije, obezbede dugoročnu održivost svog poslovanja.

Kada svi ovi faktori dođu na svoje mesto, poljoprivreda postaje efikasnija, a proizvođači mogu da se oslanjaju na modernu i efikasnu opremu koja im pomaže da ostvare bolje rezultate. Dakle, amortizacija nije samo teoretski iznos na papiru, već konkretan alat koji pomaže poljoprivrednicima da se nose sa troškovima zamene starih mašina i da unaprede svoje poslovanje u skladu sa novim tehnologijama.

Preduzeća iz oblasti agroindustrijskog kompleksa

Preduzeća iz oblasti agroindustrijskog kompleksa, kao i cele privrede, u prethodnih petnaest godina poslovala su u vrlo nepovoljnim uslovima. Raznim vidovima formalnih i neformalnih sankcija našim preduzećima je sve do 2000. godine bio skoro onemogućen pristup robnim i finansijskim tržištima razvijenih zemalja. Time je znatno otežana nabavka neophodnih repromaterijala, plasman proizvoda, usvajanje novih znanja i tehnologija, kao i pribavljanje kapitala za potrebe investicija i tekućeg finansiranja proizvodnje. Kada se tome doda neravnopravan položaj u primarnoj raspodeli, hiperinflacija, netržišni uslovi poslovanja i često loše upravljnje, ne iznenađuje podatak da je najveći broj preduzeća iz ove oblasti skoro potpuno devastiran u tehološkom i finansijskom pogledu.

Nakon toga nastupa period postepenog otvaranja naše zemlje, čime se počinju stvarati osnovni preduslovi za oporavak, koji međutim, ne ide ni brzo ni lako. Proces vlasničke transformacije preduzeća iz agrosektora se intenzivira i sada je već uglavnom priveden kraju. Privatizaciju treba da prati transformacija svih segmenata poslovnog procesa u preduzećima (proizvodno-tehnološki, finansijski, tržišni, kadrovski, upravljački i dr.), što zajedno treba da rezultira ukupnim razvojem preduzeća. Transformacija agrosektora je već dala izvesne pozitivne efekte, koji se najbolje ogledaju u značajnom i stalno rastućem suficitu u spoljnotrgovinskoj razmeni. Rezultati su, međutim, još uvek daleko ne samo od očekivanih, već i realno mogućih, a pojavili su se i brojni negativni efekti tranzicije. Dodatna otežavajuća okolnost je sužavanje domaćeg tržišta raspadom bivše zemlje, kao i gubitak stranih tržišta, koja se teško ponovo osvajaju. Istovremeno je došlo do otvaranja domaćeg tržišta, što je rezultiralo povećanim uvozom poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Budući da prehrambena industrija i poljoprivredna proizvodnja daju oko 40% društvenog proizvoda privrede Republike Srbije, to je rešavanje problema u poslovanju preduzeća iz ove oblasti veoma značajno. Mere ekonomske politike, koje se preduzimaju u cilju poboljšanja uslova daju osetne, ali još uvek nedovoljne rezultate. Poljoprivreda i prehrambena industrija zahtevaju nove, brojnije i po iznosu značajnije olakšice i subvencije. I pored značajnih napora koji se poslednjih godina preduzimaju na planu subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje, u bliskoj budućnosti nije realno očekivati ozbiljnije podizanje nivoa ovih davanja. Ukupni nivo razvijenosti domaće privrede to jednostavno ne dozvoljava, a fondovi EU su nam još uvek nedostupni u značajnijem obimu.

Preduzeća iz agroindustrijskog kompleksa se susreću sa ozbiljnim problemima i po pitanju finansiranja. Usled loše akumulativne i reproduktivne sposobnosti javlja se povećana potreba za kreditima, koji su i dalje vrlo nepovoljni. Kreditno-monetarna politika ne uvažava dovoljno specifičnosti ove grane proizvodnje, a olakšice koje se pružaju putem razvojnih, garancijskih i drugih sličnih fondova, koristi još uvek relativno mali broj privrednih subjekata.

Ohrabruje trend permanentnog i veoma značajnog povećanja broja privrednih subjekata u agrosektoru, naročito u domenu prehrambene industrije. Radi se uglavnom o malim i srednjim preduzećima, koja nastoje da popune slobodan prostor nastao smanjenejm aktivnosti velikih proizvodnih sistema. Ova preduzeća se pokazuju kao vrlo fleksibilna, dinamična i efikasna u osvajanju novih proizvodnih programa, tehnologija i tržišta. Nema sumnji da će ona u budućnosti biti osnovni nosioci razvoja ove privredne grane.

Zemljoradničke zadruge

Na teritoriji naše zemlje postoje veliki potencijali za poljoprivrednu proizvodnju s obzirom na kvalitetno zemljište, umerenu kontinentalnu klimu i obilje vodenih tokova. Međutim, mi ipak dugi niz godina ne uspevamo da u dovoljnoj meri upotrebimo povoljne faktore kojima nas je priroda darovala.

Poslednjih decenija, poljoprivredna preduzeća poslovala su u veoma otežanim uslovima koja su posledica sankcija, ratnih dešavanja i neminovne tranzicije koja otvara brojna pitanja i postavlja složene zadatke. U takvim uslovima poljoprivrednicima nije lako da dođu do kapitala za potrebe investicija i tekućeg finansiranja proizvodnje, zatim do neophodnog repromaterijala, novih tehnologija, itd. U tako teškim uslovima poljoprivredni proizvođači su upućeni da se udružuju u zadružne saveze koji im stvaraju pretpostavke za poboljšanje svog položaja

Zemljoradničke zadruge na našim prostorima najčesće nisu ekonomski jake organizacije, ali su neophodne za male i srednje poljoprivredne proizvođače, koji bez njih ne bi mogli u većini slučajeva ni zasnivati proizvodnju, ni postići korektne uslove realizacije i naplate svojih proizvoda. Zadruge imaju veliki značaj i za prerađivače, posrednike u prometu i krajnje potrošače koji preko njih kupuju na jednom mestu količinu robe koju bi bez zadruga ugovarale ili kupovale sa ogromnim brojem poljoprivrednih proizvođača.

Tradicija zadružnog organizovanja na prostorima današnje Vojvodine postoji više od 150 godina. Prva zemljoradničko-kreditna zadruga u Vojvodini koja je osnovana 1846. godine u Bačkom Petrovcu je bila treća formirana zadruga u svetu.

Na dan 02.06.2009. u zadružni registar zadružnog saveza Vojvodine bilo je upisano 515 zemljoradničkih zadruga i 28 ostalih zadruga. Zemljoradničke zadruge imaju u proseku 35 zadrugara, a procenjeni prosečan broj kooperanata je oko 230. Na osnovu nekompletnih podataka iz završnih računa zadruga, procenjuje se da zemljoradničke zadruge imaju u proseku oko 8 zaposlenih radnika sa tendencijom smanjivanja.

Zadruge u osnovi razlikuje od preduzeća i ostalih oblika pravnih lica, poslovanje u skladu sa zadružnim principima i zadružnim vrednostima.

Prema Međunarodnom Zadružnom Savezu (ICA), zadružne vrednosti predstavljaju osnovni sistem vrednosti zadružnog pokreta na kojima počiva svaka zadruga, među kojima su samopomoć, demokratija, jednakost, pravednost, solidarnost i samoodgovornost.

Zadružni principi predstavljaju osnovno uputstvo pomoću koga zadružne organizacije u praksi primenjuju zadružne vrednosti. Zadružni principi Međunarodnog Zadružnog Saveza (ICA) su: dobrovoljno i otvoreno članstvo; demokratska kontrola članova; ekonomska participacija članova; autonomija i nezavisnost; obrazovanje, obuka i informisanje; međuzadružna saradnja; briga za zajednicu.

Danas se zemljoradničke zadruge AP Vojvodine nalaze na prekretnici razvoja, koja je uslovljena tranzicijom ukupnog privrednog sistema. Budući položaj i razvoj zemljoradničkih zadruga i njihovih članova, uslovljen je pravcima budućeg restruktuiranja koje će nastupiti kao deo procesa tranzicije ukupnog privrednog sistema. Kao model za restruktuiranje naseg zadrugarstva mogu nam poslužiti analize pravaca tranzicije zemalja koje su taj proces uspešno završile.