Категорија: Osnovni pojmovi i teorije agroekonomije

Međuzavisnost razvoja privrede i poljoprivrede: istorijski pregled i savremeni izazovi

Razvoj ekonomske misli o poljoprivredi i njenom mestu u privredi nije se drastično menjao sve do početka 20. veka. Pitanje međuzavisnosti između poljoprivrede i privrede dugo je bilo u centru ekonomskih teorija, od ranih misli fiziokrata do savremenih pristupa u zemljama u razvoju. Analizirajući istorijski razvoj, možemo primetiti kako se razumevanje ovog odnosa razvijalo kroz vekove, s obzirom na specifičnosti društvenih, ekonomskih i političkih okolnosti svakog perioda.

Ranije ekonomske misli o poljoprivredi

Početak razvoja ekonomske misli često se vezuje za engleskog ekonomistu Vilijama Petija (1623-1687) i fiziokrate. Fiziokrati su smatrali da je poljoprivreda jedini izvor stvaranja viška vrednosti, jer je tadašnja struktura društva bila pretežno agrarna. Peti je tvrdio da priroda i ljudski rad generišu novu vrednost u poljoprivredi, a fiziokrati su smatrali da jedino poljoprivreda ima sposobnost da stvori višak vrednosti, jer svi drugi sektori samo „stvaraju troškove“.

Fransoa Kene, osnivač fiziokratske škole, detaljnije je elaborirao ovu teoriju. On je delio društvo na tri klase: proizvodnu (seljaci), vlasničku (zemljoposednici) i sterilnu (trgovci i industrijalci). Prema Keneu, samo proizvodnja hrane i drugih poljoprivrednih proizvoda stvara višak vrednosti, dok industrija i trgovina nisu sposobni za to. Kene je, međutim, uočio da ne svaka poljoprivreda doprinosi stvaranju viška vrednosti, te je davanje prednosti imalo tzv. kapitalističku poljoprivredu, koja je obuhvatala veću proizvodnju i veću produktivnost, dok su mali seljački posedi bili manje efikasni.

Ovaj pogled su kasnije nastavili Tigro i drugi fiziokrati. Tigro je čak definisao zakon opadajućih prinosa, prema kojem se dodavanje jednakih količina kapitala na istu površinu zemljišta prvo povećava proizvodnju, ali s vremenom efikasnost opada. Prema njegovom tumačenju, dodatni kapital u poljoprivredi prestaje da ima pozitivan efekat kada se postigne određena tačka.

S druge strane, razvoj engleske ekonomske misli u 18. veku donosi značajan pomak. Adam Smit (1723-1790), osnivač klasične političke ekonomije, suprotstavlja se fiziokratama i ukazuje na važnost slobodne konkurencije. On smatra da su poljoprivreda i industrija međusobno povezane i da rast manufakture može pozitivno uticati na plodnost zemljišta i poljoprivredu. Smitova liberalna filozofija razvija teoriju slobodnog tržišta, u kojoj je uloga države minimalna, dok tržište samo reguliše proizvodnju i distribuciju.

Džejms Rikardo (1772-1823) i Tomas Maltus (1766-1839), koji su dolazili iz engleske klasike, analiziraće odnose između poljoprivrede i privrede u kontekstu industrijske revolucije. Rikardo se bavio teorijama o renti, odnosno o tome kako rentu i profit distribuišu kapitalisti i zemljoposednici, dok je Maltus poznat po svojoj teoriji o vezi između rasta stanovništva i resursa za njegov uzdržavanje. On je tvrdio da će rast stanovništva preći raspoložive resurse, što će dovesti do siromaštva.

Karl Marks (1818-1883) se, kao najistaknutiji kritičar kapitalizma, fokusirao na analizu uloge rada i kapitala u proizvodnji. Iako se nije previše bavio direktno analizom odnosa između poljoprivrede i privrede, smatrao je da bi sitni seljački posed trebalo da nestane, jer bi to omogućilo veću efikasnost i koncentraciju kapitala.

Noviji ekonomski pogledi na poljoprivredu u zemljama u razvoju

Kada govorimo o zemljama u razvoju, današnje ekonomske teorije poljoprivredu vide kao ključnu za postizanje održivog privrednog rasta. U 20. veku, posebno nakon Drugog svetskog rata, pojavili su se različiti pogledi na razvoj, a Rodan je, na primer, istakao važnost industrijalizacije. U njegovoj teoriji, zemljama u razvoju bila je potrebna brza industrijalizacija kako bi se smanjila poljoprivredna prenaseljenost i omogućio dalji razvoj. Njegova strategija predviđa da zemlje u razvoju moraju ulagati u industriju koja će im omogućiti da postanu konkurentne na svetskom tržištu.

Džonston i Melor su se bavili pitanjem kako poljoprivreda može doprineti širem privrednom rastu. Prema njima, povećanje proizvodnosti u poljoprivredi direktno utiče na rast drugih sektora, jer poboljšanje poljoprivredne proizvodnje omogućava preusmeravanje radne snage iz poljoprivrede u industriju. Ovaj proces ne samo da povećava prihode, već i poboljšava kupovnu moć stanovništva, čime se stvara veća potražnja za industrijskim proizvodima.

Majer je klasifikovao doprinos poljoprivrede privrednom razvoju u dva tipa: tržišni i faktorski doprinos. Tržišni doprinos odnosi se na razmenu poljoprivrednih proizvoda na tržištu, bilo domaćem ili stranom, dok faktorski doprinos nastaje kada se resursi prebacuju iz poljoprivrede u druge sektore privrede, kao što su industrija i usluge.

Privredni razvoj zemalja u razvoju u 21. veku

U savremenom kontekstu, zemljama u razvoju postavlja se pitanje: zašto su njihovi per capita dohodci niži u odnosu na razvijene zemlje? Prema ekonomisti Štiglicu, odgovor nije u institucionalnim pitanjima, već u nedostatku kapitala. Nizak nivo kapitala u zemljama u razvoju stvara prepreke za ekonomski rast, jer ne postoji dovoljno investicija, što ometa širenje tržišta i povećanje proizvodnje. Prema njemu, ključna stvar za ove zemlje je usmeriti sredstva u institucionalni razvoj koji bi podstakao tržišne aktivnosti i stvorio stabilnu ekonomsku osnovu.

Strategija razvoja u 21. veku naglašava važnost stvaranja čvrstih javnih institucija koje mogu da podstiču tržišne aktivnosti i omogućavaju zdravo ekonomsko okruženje. Ovo uključuje zaštitu prava svojine, stabilnost makroekonomske politike i izgradnju socijalne i političke stabilnosti.

Zemlje u razvoju, kako bi napredovale, treba da uče od uspešnih modela razvijenih zemalja, naročito kada je reč o razvijanju sopstvenih robnih marki i jačanju domaće proizvodnje. Razvijeni ekonomski sistemi, kao što je mešovita ekonomija, mogu biti inspiracija za zemlje koje teže održivom i stabilnom razvoju.

Zaključak

Međuzavisnost poljoprivrede i privrede u ekonomskom razvoju nije jednostavan odnos. Kroz istoriju, ekonomisti su razvijali različite teorije koje su se prilagođavale društvenim, političkim i tehnološkim promenama. Iako se stavovi o ulozi poljoprivrede u privredi promenili, jedno je jasno: poljoprivreda ostaje ključna za ekonomski rast, naročito u zemljama u razvoju. Savremeni izazovi zahtevaju da se poljoprivreda integriše sa širim razvojem industrije, kako bi se omogućila održiva ekonomska stabilnost i konkurentnost na globalnom tržištu.

Pojmovno određenje poljoprivrede

Poljoprivreda je jedan od temelja svakog društva i ekonomske aktivnosti koja se bavi proizvodnjom hrane, sirovina i drugih proizvoda koji su od ključne važnosti za svakodnevni život. Postoje različiti pristupi u definisanju poljoprivrede, zavisno od toga kako je posmatramo – u užem ili širem smislu. Kroz razumevanje tih različitih aspekata, možemo bolje razumeti ulogu poljoprivrede u savremenom društvu, njen ekonomski značaj, ali i izazove sa kojima se suočava.

Jedan od uobičajenih pristupa je definicija poljoprivrede kao grane proizvodnje sirovih proizvoda. Prema ovoj definiciji, poljoprivreda se posmatra kao prirodan proces, u kojem se ekonomski proces produkcije ostvaruje kroz rad, pri čemu proizvedeni proizvodi predstavljaju uslov za njihovu dalju reprodukciju. Ova definicija naglašava primarni karakter poljoprivredne proizvodnje, kao i njen direktan uticaj na održavanje prirodnih resursa i ekosistema.

S druge strane, postoji i šire poimanje poljoprivrede, koje uključuje ne samo proizvodnju biljaka i stoke, već i domaću preradu tih proizvoda. U ovom pristupu, poljoprivreda se gleda kao delatnost koja zadovoljava osnovne ljudske potrebe, ne samo kroz proizvodnju sirovina, već i kroz njihove dalje obrade, često na samim poljoprivrednim gazdinstvima. Ovaj širi pristup poljoprivredu postavlja u širi društveni i ekonomski okvir, u kojem je proizvodnja hrane i sirovina povezana s potrebama tržišta i životnih uslova ljudi.

Jedan od ključnih aspekata u definisanju poljoprivrede je i pojam agrokompleksa, odnosno agrobiznisa. To je složeni sistem međusobno povezanih privrednih oblasti i grana, koje funkcionišu u vertikalnim i horizontalnim vezama. Agrokompleks obuhvata sve od proizvodnje do distribucije hrane, uključujući i poljoprivredne usluge, trgovinu, prerađivačku industriju, logistiku i mnoge druge delatnosti koje čine ekonomski sistem u poljoprivredi. Agrokompleks omogućava da proizvodnja bude efikasna, da se zadovolje potrebe tržišta i da se stvori održiv ekonomski okvir za poljoprivredu.

Kada razmatramo različite aspekte poljoprivrede, možemo ih podeliti na nekoliko pristupa:

  1. Proizvodno-tehnički i organizacioni aspekt – Ovaj pristup se fokusira na proizvodnju primarnih poljoprivrednih proizvoda i njihove prerade. Poljoprivreda se vidi kao sektor u kojem se proizvode biljni i životinjski proizvodi, koji potom zadovoljavaju potrebe ljudi za hranom i drugim resursima. U ovom pristupu posebno se naglašava važnost tehničkog razvoja i organizacije poljoprivrednih aktivnosti.
  2. Poslovno-profesionalni pristup – Savremeni svet tržišne privrede posmatra poljoprivredu kao biznis u koji se isplati ulagati. U ovom kontekstu, poljoprivreda postaje komercijalna delatnost koja ne samo da zadovoljava osnovne ljudske potrebe, već se i koristi kao ekonomska prilika za ostvarivanje profita. Ovaj pristup zahteva marketinške strategije, uvođenje novih tehnologija i razvijanje tržišta za proizvode.
  3. Radno-kulturni pristup – Ovaj pristup posmatra poljoprivredu u kontekstu života ljudi na selu, kao način života koji je duboko ukorenjen u tradiciji, običajima i radnoj etici zajednice. Iako sve više ljudi migrira u urbana područja, ovaj pristup podseća nas na značaj poljoprivrede u ruralnim sredinama i njenu povezanost s kulturom i tradicijom.
  4. Agrarno-globalistički pristup – U 21. veku, poljoprivreda se sve više povezuje sa globalizacijom. Problem hiperprodukcije hrane, koji može dovesti do globalnih izazova, može se prevazići primenom novih tehnoloških rešenja. Tehnološki napreci u poljoprivredi omogućavaju postizanje ravnoteže između čoveka i prirode, te čine poljoprivredu održivijom i efikasnijom.

Poljoprivreda je, dakle, mnogo više od jednostavne proizvodnje hrane. Ona je složen sistem koji utiče na ekonomiju, kulturu, ekologiju i društvo u celini. Razumevanje različitih pristupa poljoprivredi omogućava da bolje shvatimo izazove i prilike koje ona donosi, kako za proizvođače, tako i za potrošače širom sveta.