Razvoj poljoprivrede tokom 20. veka bio je usmeren ka modernizaciji proizvodnih procesa, što je omogućilo povećanje produktivnosti i bolju konkurentnost poljoprivredne proizvodnje na globalnom nivou. Ovaj period je bio obeležen brzim napretkom u tehnološkom i biološkom smislu, koji je omogućio efikasniju upotrebu resursa i bolje upravljanje proizvodnjom.
Jedan od ključnih faktora modernizacije poljoprivrede tokom 20. veka bila je upotreba novih tehnologija, pre svega u oblasti mehanizacije. Uvođenje traktora i kombajna omogućilo je bržu i efikasniju obradu poljoprivrednog zemljišta. Na primer, do kraja 20. veka bilo je oko 28 miliona traktora i 4,5 miliona kombajna širom sveta. Ove mašine su postupno menjale poljoprivredne operacije, čineći ih efikasnijima i produktivnijima. Tehnički napredak je omogućio da radnici u poljoprivredi postižu bolje rezultate s manje uloženog vremena i resursa.
Pored tehničkog napretka u mehanizaciji, jedan od ključnih faktora u povećanju produktivnosti bio je razvoj saobraćaja, koji je omogućio lakši transport proizvoda sa farmi do tržišta. Početak 20. veka obeležen je razvojem železnica i parobrodskog saobraćaja, a kasnije i napretkom drumskog i avionskog saobraćaja. Ove promene su omogućile brži protok poljoprivrednih proizvoda, smanjujući gubitke tokom transporta i povećavajući efikasnost tržišta.
Međutim, modernizacija poljoprivrede nije bila samo u tehnološkom i infrastrukturnom napretku, već i u biološkoj revoluciji. Uvođenje novih sorti biljaka i rasa stoke, kao i hibrida, omogućilo je povećanje prinosa i otpornosti na bolesti. Biološke inovacije dovele su do razvoja otpornijih biljnih vrsta i efikasnijih rasa stoke, što je omogućilo veći broj grla stoke po radniku i bolje iskorišćavanje poljoprivrednog zemljišta. Na primer, automatski sistemi za mužu omogućili su jednoj osobi da izmuze čak do 200 krava, što je značajno povećalo proizvodnju u odnosu na tradicionalne metode.
Takođe, upotreba mineralnih đubriva postala je ključna za povećanje obima proizvodnje. Ako je 1950. godine globalna proizvodnja mineralnih đubriva iznosila 17 miliona tona, 50 godina kasnije ona je porasla na čak 140 miliona tona. Iako su zemlje u razvoju bile manje proizvođači i potrošači mineralnih đubriva, one su sve više ulagale u povećanje poljoprivredne proizvodnje putem uvoza nedostajućih količina đubriva. Ovaj trend je pomogao u podsticanju intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje u mnogim regionima.
Kroz ove tehničke i biološke promene, poljoprivreda je postala sofisticiranija i organizovanija. Razvijeni svet je imao privilegiju da koristi sve prednosti agrarne revolucije, dok su zemlje u razvoju bile primorane da se adaptiraju novim tehnologijama i praksama. Zemlje u razvoju su se trudile da uvedu visoko-prinosne sorte, koriste mineralna đubriva i sredstva za zaštitu bilja kako bi postigle sličan napredak.
Na kraju, zaključak koji se nameće je da je modernizacija poljoprivrede bila ključni faktor za povećanje proizvodnje, smanjenje zavisnosti od ljudskog rada i obezbeđivanje hrane za rastuću svetsku populaciju. Korišćenje novih tehnologija i bioloških inovacija omogućilo je veću efikasnost, smanjenje gubitaka i povećanje konkurentnosti na tržištu, što je od velikog značaja za budućnost poljoprivrede.