Razvoj ekonomske misli o poljoprivredi i njenom mestu u privredi nije se drastično menjao sve do početka 20. veka. Pitanje međuzavisnosti između poljoprivrede i privrede dugo je bilo u centru ekonomskih teorija, od ranih misli fiziokrata do savremenih pristupa u zemljama u razvoju. Analizirajući istorijski razvoj, možemo primetiti kako se razumevanje ovog odnosa razvijalo kroz vekove, s obzirom na specifičnosti društvenih, ekonomskih i političkih okolnosti svakog perioda.
Ranije ekonomske misli o poljoprivredi
Početak razvoja ekonomske misli često se vezuje za engleskog ekonomistu Vilijama Petija (1623-1687) i fiziokrate. Fiziokrati su smatrali da je poljoprivreda jedini izvor stvaranja viška vrednosti, jer je tadašnja struktura društva bila pretežno agrarna. Peti je tvrdio da priroda i ljudski rad generišu novu vrednost u poljoprivredi, a fiziokrati su smatrali da jedino poljoprivreda ima sposobnost da stvori višak vrednosti, jer svi drugi sektori samo „stvaraju troškove“.
Fransoa Kene, osnivač fiziokratske škole, detaljnije je elaborirao ovu teoriju. On je delio društvo na tri klase: proizvodnu (seljaci), vlasničku (zemljoposednici) i sterilnu (trgovci i industrijalci). Prema Keneu, samo proizvodnja hrane i drugih poljoprivrednih proizvoda stvara višak vrednosti, dok industrija i trgovina nisu sposobni za to. Kene je, međutim, uočio da ne svaka poljoprivreda doprinosi stvaranju viška vrednosti, te je davanje prednosti imalo tzv. kapitalističku poljoprivredu, koja je obuhvatala veću proizvodnju i veću produktivnost, dok su mali seljački posedi bili manje efikasni.
Ovaj pogled su kasnije nastavili Tigro i drugi fiziokrati. Tigro je čak definisao zakon opadajućih prinosa, prema kojem se dodavanje jednakih količina kapitala na istu površinu zemljišta prvo povećava proizvodnju, ali s vremenom efikasnost opada. Prema njegovom tumačenju, dodatni kapital u poljoprivredi prestaje da ima pozitivan efekat kada se postigne određena tačka.
S druge strane, razvoj engleske ekonomske misli u 18. veku donosi značajan pomak. Adam Smit (1723-1790), osnivač klasične političke ekonomije, suprotstavlja se fiziokratama i ukazuje na važnost slobodne konkurencije. On smatra da su poljoprivreda i industrija međusobno povezane i da rast manufakture može pozitivno uticati na plodnost zemljišta i poljoprivredu. Smitova liberalna filozofija razvija teoriju slobodnog tržišta, u kojoj je uloga države minimalna, dok tržište samo reguliše proizvodnju i distribuciju.
Džejms Rikardo (1772-1823) i Tomas Maltus (1766-1839), koji su dolazili iz engleske klasike, analiziraće odnose između poljoprivrede i privrede u kontekstu industrijske revolucije. Rikardo se bavio teorijama o renti, odnosno o tome kako rentu i profit distribuišu kapitalisti i zemljoposednici, dok je Maltus poznat po svojoj teoriji o vezi između rasta stanovništva i resursa za njegov uzdržavanje. On je tvrdio da će rast stanovništva preći raspoložive resurse, što će dovesti do siromaštva.
Karl Marks (1818-1883) se, kao najistaknutiji kritičar kapitalizma, fokusirao na analizu uloge rada i kapitala u proizvodnji. Iako se nije previše bavio direktno analizom odnosa između poljoprivrede i privrede, smatrao je da bi sitni seljački posed trebalo da nestane, jer bi to omogućilo veću efikasnost i koncentraciju kapitala.
Noviji ekonomski pogledi na poljoprivredu u zemljama u razvoju
Kada govorimo o zemljama u razvoju, današnje ekonomske teorije poljoprivredu vide kao ključnu za postizanje održivog privrednog rasta. U 20. veku, posebno nakon Drugog svetskog rata, pojavili su se različiti pogledi na razvoj, a Rodan je, na primer, istakao važnost industrijalizacije. U njegovoj teoriji, zemljama u razvoju bila je potrebna brza industrijalizacija kako bi se smanjila poljoprivredna prenaseljenost i omogućio dalji razvoj. Njegova strategija predviđa da zemlje u razvoju moraju ulagati u industriju koja će im omogućiti da postanu konkurentne na svetskom tržištu.
Džonston i Melor su se bavili pitanjem kako poljoprivreda može doprineti širem privrednom rastu. Prema njima, povećanje proizvodnosti u poljoprivredi direktno utiče na rast drugih sektora, jer poboljšanje poljoprivredne proizvodnje omogućava preusmeravanje radne snage iz poljoprivrede u industriju. Ovaj proces ne samo da povećava prihode, već i poboljšava kupovnu moć stanovništva, čime se stvara veća potražnja za industrijskim proizvodima.
Majer je klasifikovao doprinos poljoprivrede privrednom razvoju u dva tipa: tržišni i faktorski doprinos. Tržišni doprinos odnosi se na razmenu poljoprivrednih proizvoda na tržištu, bilo domaćem ili stranom, dok faktorski doprinos nastaje kada se resursi prebacuju iz poljoprivrede u druge sektore privrede, kao što su industrija i usluge.
Privredni razvoj zemalja u razvoju u 21. veku
U savremenom kontekstu, zemljama u razvoju postavlja se pitanje: zašto su njihovi per capita dohodci niži u odnosu na razvijene zemlje? Prema ekonomisti Štiglicu, odgovor nije u institucionalnim pitanjima, već u nedostatku kapitala. Nizak nivo kapitala u zemljama u razvoju stvara prepreke za ekonomski rast, jer ne postoji dovoljno investicija, što ometa širenje tržišta i povećanje proizvodnje. Prema njemu, ključna stvar za ove zemlje je usmeriti sredstva u institucionalni razvoj koji bi podstakao tržišne aktivnosti i stvorio stabilnu ekonomsku osnovu.
Strategija razvoja u 21. veku naglašava važnost stvaranja čvrstih javnih institucija koje mogu da podstiču tržišne aktivnosti i omogućavaju zdravo ekonomsko okruženje. Ovo uključuje zaštitu prava svojine, stabilnost makroekonomske politike i izgradnju socijalne i političke stabilnosti.
Zemlje u razvoju, kako bi napredovale, treba da uče od uspešnih modela razvijenih zemalja, naročito kada je reč o razvijanju sopstvenih robnih marki i jačanju domaće proizvodnje. Razvijeni ekonomski sistemi, kao što je mešovita ekonomija, mogu biti inspiracija za zemlje koje teže održivom i stabilnom razvoju.
Zaključak
Međuzavisnost poljoprivrede i privrede u ekonomskom razvoju nije jednostavan odnos. Kroz istoriju, ekonomisti su razvijali različite teorije koje su se prilagođavale društvenim, političkim i tehnološkim promenama. Iako se stavovi o ulozi poljoprivrede u privredi promenili, jedno je jasno: poljoprivreda ostaje ključna za ekonomski rast, naročito u zemljama u razvoju. Savremeni izazovi zahtevaju da se poljoprivreda integriše sa širim razvojem industrije, kako bi se omogućila održiva ekonomska stabilnost i konkurentnost na globalnom tržištu.