Prehrambena industrija u Srbiji je tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bila u dobrom stanju. Iako nije bila među najrazvijenijim industrijama, uspela je da prati svetske trendove. U to vreme, većina prehrambenih preduzeća ostvarivala je stabilne i pozitivne finansijske rezultate. Proizvodi su imali dobar plasman kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu. Ovaj sektor je beležio rast proizvodnje, spoljnotrgovinski suficit, a veoma retko su se javljali gubici ili smanjenje proizvodnje.
Međutim, raspad bivše Jugoslavije, zajedno sa pogoršanjem političke i ekonomske situacije, doveo je do stagnacije u privredi, a ubrzo i do njenog nazadovanja. Mnoge industrije, pa tako i prehrambena, suočile su se sa ozbiljnim problemima. Sankcije koje su bile uvedene našoj zemlji tokom devedesetih prouzrokovale su pad proizvodnje, dok su finansijski rezultati postali konstantno loši. Dobar deo tržišta, posebno u bivšim jugoslovenskim republikama, bio je izgubljen, a pristup robnim i finansijskim tržištima razvijenih zemalja bio je gotovo onemogućen. Ove okolnosti otežale su rast i razvoj srpske privrede u celini.
U isto vreme, počeo je tranzicioni proces koji je imao za cilj izgradnju tržišnog modela privređivanja, odnosno prelazak sa netržišnog sistema na efikasan i konkurentan tržišni sistem. Iako su pozitivni efekti ovog procesa u početku bili slabo vidljivi, vremenom je došlo do boljeg iskorišćenja kapaciteta, rasta obima proizvodnje, obnavljanja tehnologije, osvajanja novih tržišta i rasta suficita u spoljnotrgovinskoj razmeni. Takođe, povećale su se i plate zaposlenih u prehrambenoj industriji, ali realno gledano, pozitivni efekti vlasničke transformacije još uvek nisu u potpunosti došli do izražaja. Ipak, postepeno dolazi do poboljšanja i realno se očekuje da će ti efekti biti još izraženiji u narednom periodu.
Danas, prehrambena industrija čini oko 20% društvenog proizvoda Srbije, što znači da je od ključne važnosti rešavanje problema u poslovanju ove grane. Preduzimaju se brojne mere ekonomske politike koje bi trebalo da poboljšaju položaj preduzeća iz agroindustrijskog sektora. Među njima su oslobađanje od poreza, otpisivanje dela duga, subvencionisanje izvoza, premije, regresi i nešto povoljniji krediti. Ovo su sve olakšice koje pomažu prehrambenim preduzećima da prevaziđu teške uslove poslovanja, ali i dalje nije dovoljno da bi preduzeća bila potpuno konkurentna na međunarodnom tržištu.
Naša preduzeća su ponovo dobila priliku da pristupe tržištima razvijenih zemalja, ali povratak ide dosta sporo. Iako su ta tržišta ponovo otvorena, srpske firme se i dalje bore sa veoma jakom konkurencijom, koja im često ne ostavlja mnogo prostora. Ipak, to ne znači da je situacija beznadežna. Preduzeća se postepeno vraćaju na tržišta bivših jugoslovenskih republika, ali kako bi postigla veći uspeh na globalnom tržištu, moraju se suočiti s nekoliko izazova.
Jedan od ključnih faktora za povećanje konkurentnosti naših prehrambenih preduzeća je promjena njihove proizvodne, organizacione i finansijske strukture. To podrazumeva modernizaciju i automatizaciju proizvodnih procesa, što bi trebalo da poveća efikasnost i smanji troškove. Pored toga, potrebno je unaprediti asortiman proizvoda kako bi bio konkurentniji na tržištu. U tom smislu, od velike je važnosti pojačati marketinške aktivnosti i raditi na brendiranju proizvoda, kako bi se povećala njihova prepoznatljivost i potražnja. Takođe, još jedan ključan faktor je kvalitetan menadžment, koji mora da ima jasnu strategiju za opstanak i rast na konkurentnom tržištu.
Još jedan važan segment je razvoj čvrstih dugoročnih ugovornih odnosa između prehrambene industrije i primarnih proizvođača. Kvalitetna saradnja sa poljoprivrednicima, koji snabdevaju preduzeća sirovinama, od presudnog je značaja. To podrazumeva stabilnost snabdevanja, poštovanje ugovora, ali i obezbeđivanje kvalitetnih sirovina po konkurentnim cenama. Ovaj model saradnje trebalo bi da omogući stabilnost u proizvodnji, a samim tim i veće prihode i stabilnost preduzeća.
Krajnji cilj ovih promena i prilagođavanja je poboljšanje finansijskih rezultata, kako na nivou pojedinih preduzeća, tako i na nivou cele prehrambene industrije. Samo kroz efikasno poslovanje i konkurentnost na tržištu, srpska prehrambena industrija može da bude nosilac razvoja, ne samo na domaćem tržištu, već i na međunarodnom.
Bez obzira na sve izazove, postoji realna šansa da prehrambena industrija Srbije ponovo postane konkurentna na globalnom tržištu. To zahteva ulogu svih relevantnih aktera, od preduzetnika i menadžmenta, preko države, pa sve do samih potrošača, koji treba da prepoznaju kvalitet domaćih proizvoda. Samo zajedničkim naporima može se ostvariti dugoročni uspeh i postaviti temelji za održivi razvoj ove važne grane privrede.